Malom Faroku još nisu izrasli ni zubi ni brkovi po kojim je će kasnije postati prepoznatljiv – a već je puzeći grabio ka vrhu. Proglašen je za najlepšu bebu Zanzibara. Puno godina kasnije, umeo je da drži publiku u šaci na najvećim stadionima sveta. A opet, u kući je glavnu reč vodila jedna od njegovih deset mačaka – Delilah.

Gotovo svako u vašem okruženju, ako već nema sluha i ne ume da oponaša, može barem da prepozna ritam pesme grupe Kvin „We will rock you”. Teško da bilo koja sportska manifestacija može da prođe bez te pesme ili, ako je u pitanju proglašenje pobednika – na plejlisti svoje mesto nađe i „We are the Champions”.

Avantura kojom je Kvin morao poći počinje razumljivo daleko, pa i u geografskom smislu. Ostrvce Zanzibar tik uz istočnu obalu afričkog kontinenta mesto je gde se, 5. septembra 1946. godine, rodio Farok Bulsara. Roditelji su mladog Faroka poslali u Indiju, ne bi li se u staromodnom muškom internatu kvalitetnije školovao. Farok je, čini se, imao dosta uzbudljivo, ali i teško detinjstvo. Najviše ga je pogađala činjenica da je toliko udaljen od svoje voljene mlađe sestre Kašmire, i to u doba bez Fejsbuka i Skajpa. Izdvajao se kao izraziti muzički, pozorišni i crtački talenat ali kao i vrstan igrač stonog tenisa. Ipak, sve te veštine nisu bile dovoljne da Farok položi završnu godinu, te se vratio kući. Tek što je stigao, celokupna porodica Bulsara beži iz ratom razorenog Zanzibara i seli se u Englesku. Tamo se Farok direktno upoznaje sa muzikom i modom koje su mu ranije, na izolovanom ostrvu, bile teško dostupne. Naviknut na česte selidbe i brojna prilagođavanja – konačno se skrasio. London mu je vrlo odgovarao. Završivši umetnost i grafički dizajn, bio je spreman da se priključi nekom bendu, i to kao pevač i glavni tekstopisac.

Ljudi me stalno pitaju o tekstovima mojih pesama, i njihovom pravom značenju. Na to im kažem ono što bi svaki dobar poeta rekao u vezi sa svojim delima: ako ti nešto vidiš u tome,  onda je to stvarno tu. 

Još u internatu, Farok je svoje drugare oslovljavao sa „dušo” i „dragi”, na opšte čuđenje, a verovatno i gađenje svih. Pogotovu što se tako nešto nije čak ni devojčicama govorilo. Ali, takav je bio Farok – slobodouman i otvoren. Iako je bio u braku sa Meri Ostin šest godina, kasnije je sve došlo pod svoje: Priznao je drugima, a i sebi da je gej. Zanimljivo je to da je reč „queen” u LGBT/gej slengu istovremeno pohvalna i pogrdna reč za homoseksualca. Kada je taj deo svoje ličnosti iskristalisao, bilo je vreme da promeni i ime, što nije retkost na muzičkoj sceni, a često se primenjuje u Holivudu ali i u porno industriji (mada su tu imena baš originalna). Farok Bulsara nije pojeo bananu i postao Bananamen, već je iz teksta pesme „My Fairy King” sa početka karijere izvukao zaključak da želi da se preziva Merkjuri. Nadimak Fredi samo je dobio svoju formalnu potvrdu.

Oh mother Mercury, what have you done to me?

Šta ću raditi za 20 godina? Biću mrtav dušo!

U prvi mah verovatno začuđujuće zvuči da je svako od članova grupe Kvin uspešno pohađao (i završio) fakultet. To obično ne biva tako kada su u pitanju bendovi, pogotovu ne oni čiji su tiraži prodatih ploča milionski. Spoj nauke i umetnosti je u grupi Kvin dobro štimao. Podatak da je svaki član benda: Brajan Mej (gitarista), Rodžer Tejlor (bubnjar), Džon Dikon (basista) i Fredi Merkjuri (pevač) tokom svoje karijere imao barem po jednu autorsku pesmu koja je bila na samom vrhu top lista govori o tome kakvim su talentom raspolagali ovi vrsni muzičari. Još od tih prvih godina i uopšte nastanka samog benda, odisali su različitošću od ostalih pojava na tadašnjoj muzičkoj sceni, poput Dejvid Bouvija i Pink Flojda. Šezdesete godine i hipi revolucija bili su na zalasku i kako to već biva u praksi, tražilo se nešto novo, dekada je žudela za identitetom. Tako je prvi stepenik za Kvinovce bio imidž. Pošto je tada bio student grafičkog dizajna, Fredi je prednjačio u odluci da Kvin stilski oživi na sceni kao „našminkan” i „lepršav” bend. U nedostatku drugih ideja i verovatno iz zatečenosti, ostali članovi su odobrili takav potez. Počeci su uvek teški, ali i zanimljivi. Bendu je trebalo sve do 1974. da se zaista probije na sceni. To je zapravo pravi početak njihove priče.

Znate, ja sam dizajnirao Kvinov logo. Prosto sam iskombinovao naše astrološke znake iako ja nešto i ne verujem u astrologiju.

Odlazili smo predaleko sa svakim svojim albumom. Ali, to vam je Kvin!

Naša poslovica glasi: „S kim si, takav si”. To je važilo za Kvin i ljude (prvenstveno sa glem rok scene) koji su se tokom njihove dugogodišnje, a pritom i uspešne karijere motali oko njih.

Predstavnik glem roka koji je toliko upadljiv i jednostavno neizbežan jeste Dejvid Bouvi. Njegov alijas – Zigi Stardast je zapravo lik koji je stvorio za sebe da bi carovao novonastalom glem rok scenom. Potpuno vanzemaljskim stajlingom i imidžom, Bouvi je ne samo pomerao granice, već i stvarao nove u okviru scenskog nastupa, i uopšte, pojave na sceni. Slično je bilo sa sudbinom frontmena grupe koja je osamdesetih godina punile stadione širom sveta. Kvin je u Merkjuriju dobio duhovnog vođu, koji je raspevanu publiku držao gotovo u šaci, komandujući njima kako mu je bilo volja, na njihovo opšte oduševljenje, razume se.

Na sceni sam pravi đavo. Ipak, teško da sam društveni otpadnik.

Bouvi ali i Endi Vorhol bitni su za Kvin i Fredija po tome što su saradnje između njih  izrodile pesmu „Under Pressure” i zanimljiv omot za album. Uzgred, isti taj Vorhol je naslikao bananu na omotu prvog albuma kultne američke grupe Velvet Andergraund, te ranije osvrtanje na Banamena možda sada dobija jasniji kontekst.

Dušo, ja sam ti samo muzička prostitutka i ništa više.

Ne očekujem da doživim 70 godina, i ako umrem sutra baš me briga! Proživeo sam sve, zaista jesam.

Osamdesete su bile godine pune dekadencije, pogotovu u Nju Jorku i Minhenu. Fredi Merkjuri je najčešće bio na toj relaciji, u sklopu svog odmaranja od benda, ali i odmaranja benda od njega. Štaviše, Fredi je bio u centru te dekadencije. Priređivao je neke od najpoznatijih i najboljih žurki u to vreme, koje su po mnogo čemu bile neprevaziđene. Ljudi se tako prisećaju da je na tim žurkama, koje su umele da traju i po tri nedelje, bilo gnomova, trolova, baukova, balerina, transvestita, transeksualaca i po koji pripadnik srednjeg pola. Fredi je naravno za svaku drugu žurku obezbeđivao i novog dečka. Sve je to izgledalo poput nekog Felinijevog filma. Jednom prilikom, motiv žurke bio je maskenbal. Gosti su dolazili maskirani kao svoje omiljene istorijske ličnosti, a Fredi se, razumljivo, uopšte nije preobukao.

Zbog tih silnih žurki ću najverovatnije otići u pakao.

Lude osamdesete su nažalost uzele svoje. Merkjuri je u u tom periodu oboleo od HIV virusa. Krajem te dekade morao je i da promeni imidž, uklonivši svoje prepoznatljive brkove. Ne sluteći da će upravo takav otići u legendu, Merkjuri je pred sam kraj svog života uradio nešto što niko pre njega nije – spojio je rok i operu. 1987. godine, upoznao je špansku opersku divu Monserat Kabalje. Njih dvoje su razvili intenzivno prijateljstvo koje jedino nije moglo da prevaziđe ono između Fredija i Meri Ostin.

Ako je sa Meri bio neformalno oženjen, sa Monserat je bio u „muzičkom braku”. I pored toga što rok kritičari nisu bili oduševljeni, Fredi i Monserat su snimili album, na kome se nalazila i pesma/himna Letnjih olimpijskih igara u Barseloni, 1992. godine. Ipak, sudbina nije htela da njih dvoje tu pesmu tada i otpevaju zajedno, pošto je Merkjuri preminuo krajem 1991. godine.

Kada budem umro, želim da me ljudi pamte kao muzičara koji je nešto vredeo i imao šta da ponudi.

Farok Bulsara preminuo je 24. novembra, 1991. godine u Londonu. Ostalim članovima benda trebalo je čak 4 godine da se vrate u studio kako bi snimili novi album. 1995. godine, snimili su album Made in Heaven, svojevrsni omaž svom preminulom frontmenu. Na tom albumu izdate su poslednje pesme koje su snimljene sa Merkjurijem, između ostalih: „Mother Love” i hit „You Don’t Fool Me”. Na taj način su se preživeli članovi bendovi zaista oprostili od svog voljenog Merkjurija. Poslednjih godina Merkjurijevog života, ceo bend se povukao iz javnosti, preselivši svoj studio u Montro, u Švajcarskoj. Tamo je 1995. godine, na Ženevskom jezeru podignut spomenik u Merkjurijevu čast. Spomenik je svečano otkrila njegova saradnica i prijateljica, Monserat Kabalje.

Na tom zdanju piše sledeće: „Zaljubljenik u život, pevač pesama.”

Fredi Merkjuri ali i Farok Bulsara imali su šta da ponude svetu. To su nesebično i dali. Fredi je sa Kvinom snimio 20 albuma, uz još po koji solo projekat. Koncerti koje su priređivali ostali su neprevaziđeni. Izdvajaju se tri. „Live Aid” koncert 1985. godine, koji je okupio sve muzičke zvezde na nastupima koji su po prvi put bili emitovani planetarno, preko satelita. Bob Geldof, organizator cele manifestacije koja je imala za cilj da skrene pažnju na glad u Africi, izjavio je da je Kvin taj dan bio najbolji među najboljima i da je Fredi svojim nastupom ‘ukrao šou’, iako šou kao takav nije bio u prvom planu. Koncert koji je Kvin priredio u Južnoj Americi godinu dana kasnije ostao je upamćen kao jedan od najemotivnijih koji su oni ikada održali. Brajan Mej, gitarista benda sa zvanjem doktora (ne kao Milić Vukašinović, već stvarno), rekao je kako tačno zna kada sretne fana koji je bio na tom koncertu pošto mu odmah pojuri u zagrljaj i uz suze razmene po koju reč. Koncert u Londonu, tačnije na Vembli stadionu, gde je Kvin nastupao i u okviru „Live Aid”, bio je ujedno i poslednji sa Fredijem za mikrofonom i sa dirigentskom palicom.

Bio je to poslednji koncert njihove „Magic” turneje, 1986. godine. „Kraljica” rok muzike je tada poslednji put zapevala i poklonila se publici.

Ja neću biti rok zvezda. Ja ću biti legenda.

Tako je i bilo. Farok Bulsara je kao Fredi Merkjuri otišao u legendu, sa sve krunom na glavi.